AKO POSTOJI RAZLOG...

"Refleksija" 

(akril na papiru;  10 x 7,5 cm)

Autor:  Nadica Janić

„Ako postoji razlog, umetnost se nađe među stvarima, oko njih i u njihovim oblicima i bojama. Tada je suvišno traženje korektnog crteža, oblika ili lokalne boje. Na slici se stvara neodređena čarobnost koja je proizvod oduševljenja i razloga da se stvaralac iskaže - nameće se samo ono što je umetnost.“

 

Ljuba Popović

Priredila: Nadica Janić

ŠTA JE UMETNOST DANAS?

"Refleksija" 

(akril na papiru;  10 x 7,5 cm)

Autor:  Nadica Janić

„Izvorno umetničko delo, čak i u razdoblju njegovog mehaničkog umnožavanja, nije izgubilo ništa na ugledu. Nove galerije svuda u svetu otvaraju vrata. Centar Žorž Pompidu (Georges Pompidou) u Parizu, zdanje Ričarda Rodžersa (Richard Rogers) i Enza Pjana (Enzo Piano) – upečatljiva multimedijalna mašina kulture, početno zamišljena kao anti-muzej – danas je, sa dvadest četiri hiljade svakodnevnih posetilaca, možda najveće okupljalište svetske publike posle Diznilenda. U eri masovnog turizma, posećivanje umetnosti postalo je omiljena razonoda.“

Erih Štajngreber

OPŠTA ISTORIJA UMETNOSTI

ALFA – NARODNA KNJIGA – ZEBRA

Beograd, 1998.

Priredila: Nadica Janić

STVARALAŠTVO

"Refleksija" 

(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)

Autor: Nadica Janić

„Stvaranje se ponavlja bez prestanka i tajanstveno gradi uslove neprekidne promene postavljenih problema ili jednostavno ponovnog interpretiranja formi prema nekom neograničenom, uvek novom potencijalu.

Iskustvo savremene umetnosti nas uči da za razliku od takozvane lepote prirode, „stvar“, koju je umetnik u neku ruku preoblikovao u odnosu na njenu konkretnu i osećajnu prisutnost, poseduje izvesnu zagonetnost (prirođenu sfingi, rekli bi metafizičari) i to je ono što nju, u određenoj meri, izuzima iz zajedničke stvarnosti, iz uobičajenog opipljivog univerzuma. Uprkos nastojanju da ponovo potvrdi svoj konkretni karakter, umetničko svedočenje je posledično prožeto nekom nadiskustvenošću (barem potecijalnom i dinamičkom), koja ga oslobađa prisila prirode, kao zasebnu, opipljivu celinu, nepromenljivo činjenično stanje i usmerava ga prema nekom od mogućih oplođenja.

Međudejstvo prirode i uticaja „volje“ dopušta nadovezivanje na utopijske prilaze slobodi. Postojanje, nužno dovršeno i opredeljeno, nadalje je oživotvoreno obnavljačkim uticajem istorijske svesti. A to znači promišljati umetnost pomoću umetnosti.“

Karlo Pirovano

RIFLETTERE SULL ARTE
OPŠTA ISTORIJA UMETNOSTI
ALFA – NARODNA KNJIGA – ZEBRA

Beograd, 1998.

Priredila: Nadica Janić

IDEJA

"Refleksija" 

(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)

Autor: Nadica Janić

„Pre upotrebe – priroda!

Posle upotrebe – svrha!

U sredini – ideja!

Ideja je isto što i umetnost, u gram!

Slikati ili vajati znači uništavati ideju.“

Mića Popović

Izvor: ISHODIŠTE SLIKE

Priredila: Nadica Janić

TVORAČKO NIŠTA

"Refleksija" 

(akril na papiru; 7,5 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

"Kad kažem tvoračko Ništa, uviđam -

savršena čovekova samoća, neprobojna, neranjiva!

Kad sam u sebi najdalje što mogu, samo ispružim ruku i osetim -
beskrajno strpljenje!

Kad sam u sebi još dalje nego što mogu, kad sam u NE MOGU -
stigao sam!

Tvoračko Ništa = spontanost + ruka."

Mića Popović

ISHODIŠTE SLIKE

Priredila: Nadica Janić

O LEPOTI

"Refleksija" 
(akril na papiru; 7,5 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

"Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačije lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećanjima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih.

Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je  s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati.

Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu."

Dejvid Hjum

ISTORIJA LEPOTE - UMBERTO EKO

PLATO

Beograd, 2004. 

Priredila: Nadica Janić

CVEĆE I UMETNOST

Gustav Klimt: Garden Cottage with Sunflowers, 1905.

Današnji trendovi u aranžiranju cveća menjaju se i prilagođavaju zahtevima tržišta, ali u svakom tom trendu nalazi se i deo hiljadugodišnje tradicije veličanja lepote cveta.

Boje, mirisi, teksture, oblici oduvek su bili inspiracija mnogima a posebno umetnicima kojima možemo zahvaliti što su u svojim delima na svoj način opisali kako je to izgledalo u davnim vremenima...

U Egiptu je kultura gajenja cveća i ukrasnog bilja bila na vrlo visokom nivou. Biljke su se donosile sa brojnih putovanja a priča kazuje da je kraljica Hatsepštu želela drvo mirte. Sa putovanja u zemlju Punt dopremljeno je 31 stablo mirte. Stabla su posađena na terasama kraljičinog hrama i o tome verovatno ništa ne bi znali da nečije vredne ruke taj događaj nisu zapisale u obliku slika na zidovima istog hrama kao i mnoge druge prikaze na zidovima brojnih hramova piramida, grobnica.

Egipćani su koristili cveće u mnogim svečanim prilikama. Pazilo se na simbolički jezik cveća - bilo je bitno doba cvetanja, boja, izgled i miris cveća. Velike količine cveća Egipat je izvozio u Grčku i Rim gde lepota cveća i simboličko značenje dobijaju novu dimenziju: ukrašavali su se kipovi božanstava bogatim cvetnim girlandama. Laticama cveća zasipali su se oltari, ukrasne korpe punile su se cvećem i voćem.

Rimljani su uzgajali omiljene ruže u posebno građenim ružičnjacima kako bi cvetale kroz čitavu godinu jer su svetkovine i slavlja bili nezamislivi bez ruža i ružinih latica. Simbolika cveća isprepletala se sa mitovima, pa prolećno cveće predstavlja početak novog ciklusa jedne godine, a u Atini su se u danima slavlja dolaska proleća nosili venčići od ljubičica, zumbula i perunika koje je bilo cenjeno još od Egipta.

Kinezi su ponosni na ideju da su baš oni prvi koji su u posudu sa vodom složili cveće. U 6. veku otvorene su škole aranžiranja cveća u kojima se uz tehnike slaganja cvetnih aranžmana poučavalo o simboličkom značenju svakog cveta. Japan preuzima deo tog znanja i usavršio ga je do stila koji je i danas poznat po svojim osnovnim principima sa naglaskom na elemente koji predstavljaju nebo, čoveka i zemlju, do veštine aranžiranja cveća koju nazivamo ikebana.

Na prelazu iz antike u rano hrišćanstvo u Evropi je došlo do opiranja bogatoj simbolici jezika cveća, pokušavalo se zaboraviti na vezu cveća i božanstava i antičkih junaka. Ali takav otpor nije dugo trajao. Cveće ponosno zauzima važno mesto u umetnosti pa tako ruža, ljiljan, vinova loza, smokva, žito, palma, maslina... predstavljaju simbol duhovne lepote i ljubavi. U hrišćanstvu npr. cvet ljiljana je rajski cvet, simbol neprolazne lepote.

Period gotike uz predivne katedrale donosi i likovne prikaze sa motivima prirode a lepota cveća opisivana je slikarskom četkicom često i do botaničke preciznosti.

U kasnom srednjem veku nastaje kult ruže koji su podržavali i svetovna i religiozna umetnost. Trubaduri pevaju o ruži kao o simbolu ljubavi a to zanimanje Evropom se proširilo sa Bliskog Istoka gde je ruža uzgajana i cenjena kao plemeniti cvet.

Dela velikih majstora 17. i 18. veka dočaravaju nam kako se tada aranžiralo cveće: bili su to veliki raskošni aranžmani od raznolikog cveća sa mnoštvom boja. U to vreme uvoze se egzotične vrste cveća koje se pokušavaju uzgajati u divnim evropskim vrtovima. Pravu cvetnu groznicu izazvali su tulipani krajem 16. veka kada su donešeni iz veličanstvenih carigradskih vrtova i vredeli su prava mala bogatstva. Trgovački zapisi čuvaju podatke kako su sakupljači bili spremni da nekoliko lukovica plate kućom u gradu, pa je tulipan postao simbolom bogatstva ali i oholosti i uobraženosti dok je u Persiji, iz koje potiče, bio simbol lepote, ljubavne uznesenosti i čežnje. Iz Persije tulipan je došao u Tursku gde je svake godine organizovan praznik tulipana.

U vreme baroka cveće je prisutno u svim sferama života i postaje neizostavan elemenat u stvaranju prijatne atmosfere, dok dame cvećem ukrašavaju odeću, frizure i šešire.

U drugoj polovini 18. veka cveće se počinje slagati u jednostavnim simetričkim formama što je most od romantične opijenosti do impresionističkog doživljaja umetnika poput Degasa, Moneta, Cezannea, Van Gogha, Renoara... Cveće na njihovim slikama deluje bogato, raskošno ali i vrlo, vrlo prirodno.

Izvor: www.topvita.info

Priredila: Nadica Janić