VESNA - BOGINJA PROLEĆA I MLADOSTI

"Boginja Vesna"
(tempera na papiru; 10 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

Kod slovenskih naroda boginja Vesna je bila veoma omiljena jer je smenjivala vladavinu zime i smrti, odnosno boginje Morane. Vesna donosi zelena polja, cvetanje, prijatno vreme, pogodnije za život i rad. Ovim promenama u prirodi Vesna donosi radost u domove Slovena. Kako je proleće u narodu simbolizovalo pocetak lepog doba, kad priroda cveta, budi se, ponovo rađa i život se obnavlja, tako je i Vesna dobila ulogu kao boginja mladosti. Vesna predstavlja jedno od najsvetlijih božanstava. Na staroindijskom reč "vas" znači biti svetao, jasan, svetlost. A upravo ta reč se nalazi u korenu Vesninog imena. 

Vesna je bila uzor ženama. Bila je lepa i moćna. Oko sebe je širila opojne mirise. Pored lepote, pripisivana joj je i moć nad toplotom Sunca, bez koga ne bi moglo da dođe proleće. Na krilima povetarca donosio ju je bog vetra i vazduha Stribog a štitio ju je bog viteza i ratnika Gerovit.

Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu i donosi svoju vladavinu u prirodi. Ovu pobedu je narod obeležavao u svojim običajima. U obračunu između Morane i Vesne, Sloveni su se uvek opredeljivali za Vesnu. U običajima su Sloveni na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morane bila utapana u reku ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Moranom. Vesnina pobeda nije konačna, već se ciklično ponavlja svake godine. Borba između Vesne i Morane pokazuje da Vesna ima osobine koje su česte među smrtnicima, netrpeljivost prema drugim ženama, ljubomoru i težnju ka moći. 

Trag o savezu Vesne i naroda može se naći i u molitvama i mnogim magijskim radnjama, kojima je takođe motiv bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morana nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje i usklađuje prirodu da bude harmonična, a time krepi i um i srce ljudi. Vesna je donosila slogu i ljubav. Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčići. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan Četrdeset mučenika, 23. mart, i danas slavljen kao Mladenci. 

Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti. U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama, a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime Vrbica. 

Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće.

Vesnu su Sloveni doživljavali kao lepu, nasmejanu mladu devojku okićenu vencima i u beloj haljini. Kosa joj je bila ukrašena cvetnim zvonima. Imala je krupne oči. U donjem delu struka imala je veliki cvetni venac. Grudi su joj bile bujne. Boginja je držala u levoj ruci buket cveća, a na kažiprstu desne stajala joj je lastavica. 

Roditelji su svojim kćerima rado davali njeno ime. Ovaj običaj se zadržao i do danas, pa je Vesna jedno od najčešćih ženskih imena kod pravoslavnih Srba. Boginja Vesna je bila uzor u svakom pogledu, pa su Sloveni želeli da im kćerke budu vesele, lepe, čiste i mirišljave kao ona. Njenu lutku su momci oblačili u ruho od trave, grančica sa pupoljcima, cveća i lišća. Momci su je nosili kroz naselja i donosili na kultna mesta. Lepo i jednostavno obučena u cvetne grančice i lišće, boginja Vesna je širila opojne mirise oko sebe, pa je takva slika očaravala Slovenke koje su pravile mirisne tečnosti kojom su kvasile lice i natapale svoju odeću. 

Pored zanosne lepote, Sloveni su Vesni pripisivali i gospodstvo nad sunčevom toplotom, bez koje ne bi bilo obnavljanja prirode u zeleno i cvetno ruho, niti bi moglo biti klijanja i nicanja novih biljnih izdanaka. Sveštenici su smatrali vatru simbolom sunčeve toplote, pa su je ritualno potpaljivali i blagosiljali. Vernici su zato, radi sreće u porodici, deo te obredne vatre odnosili kući i potpaljivali svoje ognjište. Inače, oko vatre su sveštenici (žreci) rukovodili pastirskim igrama radi što bujnije trave na pašnjacima. Pored toga, u igri i pesmi učestvovale su i mlade devojke - dodole, ispunjavajući deo obreda vezanog za dozivanje kiše. (Ovaj obred priređivan je u čast i drugih bogova). U ritualu boginji Vesni, devojke su bile obučene samo u ruho od trave, grančica, lišća i cveća (kao i Vesna) i kad je bilo dovoljno toplo, prisutni su ih obilato polivali vodom. Kasnije su, za igru i pesmu, dodole bile nagrađivane od strane svakog domaćina. 

Vesnina kultna mesta su uvek pored tekuće vode, a od predmeta simbolizuju je: lutke, venci, jaja i zvona. Njena živa bića su: lasta i roda (roda i danas predstavlja vesnika novorođenčadi), a od biljaka: breza, vrba, ljubičica, maslačak i cvet breskve. 

Izvor: 

- Sajt Stari Sloveni
- Pdf. Slobodan Jarčević - Istorijske skrivalice

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

MORANA – BOGINJA SMRTI, ZIME I MORE

Poznavanje prošlosti daje odgovore na pitanja ko smo, odakle smo, kuda idemo. Svet Starih Slovena je neiscrpna tema etnologa.Verovanja i običaji iz davne prošlosti slovenskih naroda utkana su u mnoge pravoslavne običaje. Hrišćanstvo nije zatrlo trag starih mitova i legendi. Dozvolilo je da se u okrilju nove vere mnogobožački narodi duhovno izražavaju kroz običaje posvećene nekadašnjim bogovima koji su im bili zaštita ili koji su im donosili nevolje. Poštovali su sva božanstva jer i priroda koja ih je iznedrila nije uvek blagodarna prema čoveku. 

Smena godišnjih doba, života i smrti, radosti i patnji bojili su život Starih Slovena kroz raznolike vidove obožavanja ili zaštite od božanstava koja su zajedno sa njima obitavala u prostoru između neba i zemlje, između mita i stvarnosti.

"Boginja Morana"

(tempera na papiru; 10 x 10 cm)
 Autor: Nadica Janić

Svet starih Slovena sastojao se od tri dela: Java - sveta živih; Nava - sveta mrtvih i Neba - sveta bogova. Nav je podeljen na dva dela: raj i pakao. Zadatak boginje Morane je bio da duše umrlih odnese u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Sloveni su zamišljali da ona taj svoj zadatak izvršava ploveći u orahovoj lađi.

Druga imena za Moranu su i Maren, Marena, Mora, Kikimora. Maren je “demon smrti u kletvama“. U Makedoniji, kod grada Štipa i danas postoji izreka “Maren crn da te ubije“. Vuk Karadžić je zapisao da je Mora noćni leptir koji sedi na grudima onog koji spava i siše mu krv. Mora je, prema narodnom verovanju, demonski ženski lik koji muči ljude donoseći im strašne snove o smrti. Otuda izraz “noćna mora“.

Morana je žensko božanstvo koje se susreće i kod drugih naroda. Kod Grka to je Persefona, kod Rimljana Prozerpina, kod Kelta Morigen ili Morgana. Time su ženska bića dovedena u vezu sa davanjem života i sa uzimanjem života. Priča o plodnosti i smrti sačuvana je u bajci “Usud“ iz zbirke Vuka Karadžića. 

Morana je simbol neverne žene. U srpskim narodnim pesmama često se peva o neverstvu žene. Tu prednjači pesma o Banović Strahinji i njegovoj nevernoj Anđeliji. Strahinja asocira na strašnog boga Strahora. 

Gavran je u našem narodu povezan sa smrću. Ptica zloslutnica, Moranin glasnik, koja najavljuje smrt. U nekoliko bajki, od kojih je najpoznatija srpska bajka “Baš čelik“, gavran ima važnu ulogu. 

Morana je bila i slovenska boginja zime. Pratili su je hladnoća, bolest i pomor stoke. Morana se u davna vremena uvek dočekivala sa velikim strahom. Ispraćala se radosno kada se istovremeno dočekivala boginja proleća Vesna. Mnogi običaji vezani su za ispraćaj Morane. Čak i danas na Balkanu se pravi lutka od slame i pruća koja predstavlja Moranu. Nju je narod spaljivao ili udarao kad dođe proleće. Ritual vezan za Moranu su današnje maškare kada maskirana povorka ljudi “tera” Moranu. 

Prema starim slovenskim verovanjima, na Bogojavljenje boginja Živa pušta na Zemlju svoju živu vodu, i sve zemaljske vode za trenutak postaju svete. Ta živa voda će učiniti da duh vegetacije ponovo oživi i vrati se u svet ljudi, da priroda ponovo buja. 

Kult ove boginje poštovali su zemljoradnici i stočari. Narod je znao da sa Moranom nema nikakvog dogovora i da se njena odluka mora poštovati jer smrt je neumoljiva. Morana je oduvek volela ratnike koje je vrebala. Ratnici su se samo pretvarali da se ne boje Morane (smrti), a da bi zaboravili na nju, pili su medovinu, vino ili pivo smatrajući ta pića darom bogova. Tako su nastali bogovi pića, trački Dionis, koga će prisvojiti Stari Grci i slovenski Surija, bog medovine. 

Kakav je bio odnos Morane i drugih bogova? Kada se Dajbog oženio prvi put, supruga mu je bila Zlatna Maja. Tako je znaju Rusi, a mi je znamo kao Zlatku. Ona je, rodivši ćerku Ilu, koju Srbi znaju kao Poljelju, umrla i otišla u Nav. Dajbog je krenuo za njom. Došavši tamo, sreo je lepu Moranu. Ona ga je zavela uz pomoć vode zaborava, Jahorike, pa je on zaboravio i ko je i zašto je došao u Nav. Postao je Moranin muž i rob. Morana je, naravno, neverna i zaljubila se u Julu Crnoboga, pa je poželela da otruje Dajboga. Ponudila mu je pehar sa otrovnom vodom Trusovinom, ali njena sestra Živa je zamenila Trusovinu sa živom vodom. Tako je Dajbog izbegao smrt, setio se ko je, i na Bogojavljenje je napustio Nav sa Živom. 

Sa Dajbogom, Morana ima sina Vana. Van je dete roditelja koji se više ne vole, tačnije mrze. Njegova majka je deo te mržnje prema Dajbogu prenela na svog sina, koga je oslepela i bacila u jamu. U jami je vrištao njegov beli konj. Čuo ga je Radgost, izaslanik sunčanih bogova, Dajbogov brat, koji trči Vanu u pomoć. Kada ga je izbavio iz jame, odveo ga je Živi, koja je svojom živom vodom izlečila Vanove oči i on vraća vid. Potom se vraća svom ocu Dajbogu koji hvata Moranu i spaljuje je na lomači. To se obično dešava na Poklade, na Belu nedelju, pred Vaskršnji post. Tako se Morana vraća nazad u Nav. 

Dok je gorela na lomači, Morana je proklela svoga sina Vana da postane vuk. Tako je i bilo. Dajbogova ćerka Poljelja, Vanova sestra, od bogova saznaje da može da spasi brata vučje sudbine. Trebalo je da ćuti sedam godina. Ćutala je i kada su je udavali i kada joj je muž otišao u rat. Nije progovorila ni kada joj zla svekrva baca u reku sinove i zamenjuje ih štencima. Decu je iz reke spasio Van kao vuk, odveo ih u šumu i brinuo o njima. Kada se Poljeljin muž vratio iz rata, svekrva mu je pokazala štence koje mu je žena, navodno, rodila. Muž je u besu poželeo da je spali na lomači. Ali, u tom trenutku navršava se sedam godina njenog ćutanja, brat Van biva spašen, dobija ponovo svoj ljudski lik. Van dolazi iz šume i dovodi trojicu njenih sinova. Van više nije vuk, ali nije ni bog, jer ga je majka proklela. Može samo da bude čovek, dok traju njegovi dani na zemlji. Tako je Van postao rodonačelnik Srba, njihov mitski predak. To objašnjava našu povezanost sa smrću koja je slovenska pramajka, u čije se okrilje uvek vraćamo. 

Prema drugoj priči, Morana je povezana sa bogom Vodenom. Voden ili Moran, i Morana zajednički dave ljude u mračnim vodama, zbog čega su Sloveni pokušavali da ih odobrovolje i umilostive žrtvom. Morana je poznata i kao vodeno božanstvo Modruna. Ona je veštica koja živi u barama. Ona je ružna baba, ali se onima koji se ne plaše pojavljuje kao lepa devojka. 

Reka Morava nosi ime Morane te se Morana može smatrati vodenim božanstvom jer je po verovanju Slovena voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom Navom. Morana se opisuje kao tamnokosa žena strašnog izgleda. Isti opis je vezan za Kugu. Kuga, po mnogim etnolozima predstavlja samo jedan aspekt Morane, kao što Mora predstavlja ženskog demona koji noću napada ljude tako što im sedne na grudi i stvara košmare. Veštice su u uskoj vezi sa Moranom, kao i ostala demonska bića. U paganskom sistemu verovanja ne može se reći da je Morana sasvim negativno božanstvo. Nerealna podela na savršeno dobro i savrešneo zlo je došla sa hrišćanstvom. Naši preci su poštovali i ono što im nije donosilo dobro i što ih je plašilo. 

Reka Morava u svom imenu ima indoevropski koren reči “mor” što znači smrt. Samo u Srbiji i okolini ima mnogo Morava: Južna Morava, Zapadna Morava, Velika Morava, Binačka Morava, Moravica kod Sokobanje, Moravica kod Arilja. Postoji Morača u Crnoj Gori, Morinjski izvori i rečica u Boki Kotorskoj, Moranštica u Bosni, Moriš u Ruminiji, Morava u Češkoj… 

Moranina vladavina nad vodom opisuje i njen mogući totemski lik, a to je lik ribe. I tu se javlja velika dunavska riba moruna koja u svom imenu takođe ima reč mor. Da li je to slučajnost ili ne da se ova riba baš kod Lepenskog vira mresti? Riba je u mnogim religijama bila simbol tajne, pa i u slovenskoj. 

Prema etnolozima postoji priča o Velesu, koji je ulovio ribu u Crnom moru. Riba je obećala da će mu ispuniti želju ako je pusti, a Veles je poželeo besmrtnost za sve Svarožiće. Od tada, Svarožići umiru svake godine, obično na kratkodnevicu, ali njihova smrt je samo privremena, sa dolaskom proleća oni vaskrsavaju. Ovaj mit je osnova bajki gde zlatne ribice ispunjavaju želje. 

Orah je Moranino drvo. Oduvek je u Srbiji postojao običaj da orah sade isključivo stari ljudi, jer će onaj ko posadi orah umreti kad stablo posađenog oraha dostigne debljinu njegovog vrata. Tada je orah spreman da se u njega skloni nečija duša. Orah je senovito drvo, jer u njemu borave senke naših predaka. Zato ga ne treba seći da se sene ne bi uznemirile. Plod oraha je posvećen mrtvima. Na Badnje veče, koje je praznik mrtvih, orasi se stavljaju u uglove soba kao pokloni mrtvim precima. Orasi su i obavezan sastojak slavskog žita ili koljiva koje se sprema za mrtve. Sama pšenica je tu simbol plodnosti, dok su orasi plod drveta mrtvih. U žrtvi su oni zajedno. 

Mrtvi, sem oraha, vole i slamu. Na prostirci od slame se servira večera na Badnje veče. Slama se ostavlja na raskrsnici gde prođe pogrebna povorka da bi se tu zadržao pokojnik, ako bi pokušao da se vrati kući. Slama treba da ga odvuče dalje od kuće u prvih 40 dana posle smrti, dok njegova duša obitava u svetu živih, po mestima koja je voleo za života. Slama se stavlja i u grob, ispod pokojnikove glave. Slama treba da umrlog zabavi, da ga odvoji od porodice da ne bi još nekoga poveo sa sobom. 

Moranin zadatak je da nas nauči da pravilno postupamo sa mrtvima, a odlika ispravnog postupanja je negovanje sećanja na njih. Tako se pravi dobra atmosfera da će se i naši potomci sećati nas. 

Ljudi stalno umiru i Morana ima mnogo toga da radi. Malo - malo, pa nečiju dušu nosi do Nava. Kad je velika gužva, Morana neku dušu stavi u orah, smrču ili tisu. Kad prođe gužva, vrati se po zaostale duše. Međutim, nekad ih zaboravi u drvetu ili kamenu. Morana zato ima pomoćnike, demonska bića koja skupljaju duše umrlih. Neki od tih pomoćnika su prisutni u životu čoveka, još od trenuka rođenja. To su babice, demoni bolesti, koje čekaju priliku da porodilju i dete daju Morani. Porodica se od njih štiti raznim ritualnima. Zato je tu i crveni konac oko bebine ručice, protiv uroka. 

More su demoni koji muče žive, donoseći im strašne snove o smrti i lošim događajima. Vodeni demoni Anđama, Kikimora i Navčići mame žive u virove gde ih dave i daju Morani. Narod kaže da ih ne treba pominjati, jer se tako dozivaju. 

Izvor:

- Tekstovi Vuka St. Karadžića i dr Aleksandre Bajić

- Blog Rokselanin kofer

Priredila: Nadica Janić