RADOST IGRE

Odazvala sam se na zanimljiv e-mail Maline Petrović, psihologa, koja je nedavno otvorila svoj blog: Lucy By Malina

„Trenutno pripremam blog post na temu “Poznati kreativci dele - Kako sam napravila svoj prvi ručni rad” i htela sam da te zamolim za tvoju kratku priču. Tvoj citat od 2-5 rečenica planiram da uključim uz priče još desetak svojih omiljenih blogera.”

KAKO SAM NAPRAVILA SVOJ PRVI RUČNI RAD

Prizivam sećanja. Dug je to put kroz vreme… Devojčica sa makazama, papirima, krpicama. Zima. Moj stolčić je bio pored prozora. Stari nemački radio, koji je uvek bio uključen, na komodi pored stolčića. U prozoru, kao na modnoj pisti, lutke od kartona obučene u papirne haljine sa iscrtanim dezenom.

Sećanja pišu put. Devojka. Uz knjige i redovne obaveze je i notes u kome sam crtala ideje za šivenje. Detalje za haljine i đžempere sam sama izrađivala.

Prvi svoj dom. Nastaju dekorativni radovi kojima sam ukrašavala prostor. Pletem, šijem… Počinjem da slikam. Interesovanja se proširuju na kolaž od cveća, izradu nakita. Potreba za stvaranjem ne prestaje ni u sedmoj deceniji. Devojčica u meni i dalje živi. Ta radost igre, sreća kada nastaje delo ruku, kada stvaranje izmiče kontroli, kada rad počinje da se razvija van prvobitne ideje, i to na bolje, na iznenađujuće lepo!

Lutke u prozoru. Odmicala sam se, pa približavala. One su zatreperile, videla sam njihov osmeh, haljine su lepršale u titraju zimskog sunca… Osećaj posmatranja završenog rada je poseban. Rad je sada van mene, suprotstavljen, ima svoj put i – odlazi. Volim tu čaroliju nepoznanice i predodređenosti. Rad je upravo “otišao” gde je i želeo, gde je i trebalo da bude.

Gde su lutke iz prozora sedmogodišnje devojčice? Radio još postoji ali utihnuo je. Sećanje je živo. Živa je i radost stvaranja. Baš kao radost tog prvog “ručnog rada” - lutkica od kartona u šarenim papirnim haljinama. 

Nadica Janić